foto (24)


Представа за децу „Бакина шкриња“

 

foto (68)Наше баке и деке су писале љубавна писма, краснописом, сатима смишљали што нежније речи, којима ће дочарати своја танана осећања. Долазак поштара се чекао са нестрпљењем, а писма су се читала много пута и чувала под јастуком или на неком другом посебном месту, а увек блиско срцу. Тада се веома ценила романтика.

А данас… Имамо паметне телефоне и компјутере, па „четујемо“ или само „боцкамо“ особу која нам се допада. „Лајкујемо“ или „хејтујемо“. Нема више намирисаних писама и ишчекивања поште. Кратке поруке са емотиконима стижу у тренутку и тешко можемо да замислимо ту врсту удварања, којима су се служили наши драги преци.

Због разлика у начину и квалитету живота, ствара се тзв. „јаз између генерација“. Он некад уме да буде јако непријатан – родитељи (или баке и деке) не желе да иду у ток са временом, а деца не желе да се одрекну савременог комфора, да би се уклопили у време својих предака, те се ствара сукоб између њих. Тај сукоб је приказан у представи за децу „Бакина шкриња“, али на један шаљив и поучан начин, који нам враћа успомене, чини да се замислимо над смислом и начином савременог живота и мами пажњу да и даље путујемо кроз причу и чујемо наставак.

Улоге у представи тумаче: Снежана Бећаревић Поповић (бака Мара), Гојко Балетић (деда Сима), Лазар Дубовац (унук Мирко) и Мина Ненадовић (унука Мирка). Као гост представе (у улози комшије Милоша) појављује се проф. др музичке уметности Милош Николић, који упознаје децу са традиционалним музичким инструментима: кавалом, фрулом и гајдама.


pjimage(1)


Представа „Бакина шкриња“ премијерно је изведена 25. априла у Малој сали Дечијег културног центра Београд, пред првацима О. Ш. „Влада Аксентијевић“. Госте је поздравила и кратком игром увела у причу уредница културног програма Снежана Станковић. Прва реприза одиграна је 30. априла пред ученицима О.Ш. „Краљ Петар Први“ и децом из београдских вртића.

Прича почиње доласком брата Мирка и сестре Мирке на бакин таван. Они се шуњају, зато што бака не воли, када се пењу на таван и премештају њене хаљине и старе предмете, за које њу везују дивне успомене. На тавану се налазе и писаћа машина, аван, ибрик, средства за писање (гушчје перо, мастило, папир), свеће лојанице и чирак за њих, петролејска лампа и др. Мирка има задатак да чисти прашину са старих предмета и да брата држи подаље од истих. То је бакино наређење, будући да је Мирко разбио порцелански тањир, када је последњи пут тумарао по тавану.

Дека је попустљивији од баке и чини се да је спремнији да се прилагођава савремености. Он брани унука и дозвољава му да поново дође на таван, са кратким, али искреним објашњењем: „Морам да будем на његовој страни. Он је мој мушки потомак“. Бака према унуку наступи строго и покушава да га избаци са тавана, али потом и сама попушта, уз обавезну причу о томе како се некада живело.

Мирко и Мирка су прави Немирко и Немирка. Они узимају бакину златну хаљину, стару око сто година, иако знају да ће се бака љутити. Облаче и добацују се бакиним либадеом, а деда их опет брани речима: „Аман, више, Маро – либаде, па либаде! Шта си навалила данас са њим?“

Бака је јака и строга личност, али има једну слабу тачку – стидљива је. Када дека прича о љубавним писмима, која јој је слао, како јој се удварао песмама и романтичним вечерама, она обара главу и мрмља себи у браду. Још већем бакином стиду доприноси ситуација, када се дека и унук заједнички шале на бакин рачун, како је могла да испадне кроз прозор, чекајући поштара да јој донесе писма.


foto (35)


Током низа комичних ситуација, ликови ове врло динамичне представе су у сталној интеракцији са младом публиком. Постављају им ситне задатке и питања, која воде до одгонетања архаичних појмова: аван, чирак, кујунџија, овчији лој и свећа лојаница, петролејска лампа, абаџија итд. Деца на премијерном извођењу су била врло активна и представа је оправдала свој поднаслов „едукативне представе за децу.“

Док бака Мара прича о застарелим системима комуникације, унук Мирко је прекида речима: „Једнога дана, и наши компјутери ће завршити у музеју…“ Та мисао би се могла узети као кључна у представи, иако се касније на њу не обраћа посебна пажња. Као што су аван и петролејска лампа завршили свој радни век и смештени у музеј (или, у овом случају, на бакином тавану), тако ће једнога дана наши паметни телефони, компјутери и лаптопови, музичке линије – бити превазиђени и одложени негде на чување. Ми се смејемо баки и деки, када са носталгијом гледају на писаћу машину, а наши унуци ће се смејати нашим притивним компјутерима. Они ће имати неки бољи и бржи систем комуникације, а можда ће им помагати и роботи у свакодневним пословима. А ми ћемо имати неки свој таван, на којем ћемо чувати успомене из младости…

После успешне премијере представе и емоција које је покренула, срдачно је препоручујем основцима, али и свим узрастима, који би волели да се препусте причама из прошлости и занимљивим, породичним ситуацијама. Радња је сведена и сви могу да је прате, са само четири лика и петог гостујућег, који представља посебну причу о традиционалним дувачким инструментима. Обећавам Вам да нећете остати равнодушни према овој топлој причи, као ни према пасторалним мелодијама и дивним колима које на фрули, кавалу и гајдама свира наш маестро Милош Николић.

Дајана Лазаревић
Мастер професор језика и књижевности

74 item(s) « 1 of 3 »

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked by *.

Top