Програм за децу „Средњовековни Београд“

 

Програм за децу основношколског узраста „Средњовековни Београд“ одржан је у просторијама Дечијег културног центра Београд у понедељак, 19. новембра. Учесници су били ученици 3. разреда ОШ „Влада Аксентијевић“. Програм је осмислила и реализовала уредница културног програма ДКЦБ Снежана Станковић.

У Малој сали ДКЦБ направљен је утисак боравка на двору деспота Стефана Лазаревића. Први се обратио публици Контантин Филозоф (улогу тумачи Горан Јоксић). Он је говорио о деспотовој мудрој владавини и штедљивости и како је деспот Стефан од Београда направио духовну и културну престоницу.

Константин Филозоф је најавио кратко предавање „надалеко познатог учењака“ – Марка Алексића. Од овог историчара, истраживача и археолога деца су сазнала да је деспот Стефан био познати витез широм Европе и „први међу једнакима“. Рођен је у Крушевцу, престоници његовог оца кнеза Лазара, али је ту престоницу пренео у Београд и позвао трговце, занатлије, уметнике и друге људе, да се ту настане. И успео је у томе.

Деспот Стефан је знао да ће постати српски владар у 11. години, те 1389. године, након Косовског боја. Тај дечак је постао велики човек и ратник, витез познат по целом свету, који је своје јунаштво први пут показао у Бици на Ровинама 1395. години, борећи се раме уз раме са највећим српским јунаком Марком Краљевићем. Након битака код Никопоља и код Ангоре, за њега је знао цео свет.

На грбу деспота Стефана налази се зелени змај, којег дави његов реп. Змај носи крст на леђима и симболише борбу за хришћанску веру.

Деспотова рођена сестра Јелена Лазаревић била је права „жена витез“ – која се у Венецији борила за свој народ и глава јој је била уцењена на 20.000 дуката. У Дубровнику је оставила тестамент, по којем је поседовала прстен са грбом витезова Реда змаја и витешки оклоп и друге вредне ствари, које је повезују са братом и Редом змаја.

Након овог уводног предавања, деца су се поделила по одељењима и различитим просторијама, а историјске личности су се смењивале у својим кратким, али врло поучним излагањима.

Кнегиња Милица (улогу тумачи Снежана Бећаревић-Поповић) прокоментарисала је одећу својих младих слушалаца, који у тој необичној одећи не могу да буду да двору деспота Стефана. Ипак, „прогледала им је кроз прсте“ и научила их да се поклоне правилно и кажу: „Ваша Величанствености, чуваћемо српску реч!“ Такође, причала је о борби деспота Стефана за српски народ, о животу после Косовског боја и предаје кћерке Оливере у харем султана Бајазита.

Константин Филозоф је водио школу деспота Стефана. Била је то школа за властеоску децу. Писало се на воштаним таблицама, а непослушни ђаци су клечали на кукурузу или бивали затворени у подруму, или су их њихови родитељи физички кажњавали по савету учитеља. Оно што је посебан утисак оставило на младу публику је учење како да брзо и лако вежу конопац у чврст чвор и како да га употребе.

Још један интересантан лик, који се представио младој публици, био је дворски певач, свирац и појац Радослав (улогу тумачи проф. музике Милош Николић). Показао је деци неуме (средњовековне ноте) и текстове испод њих за сваку песму. Демонстрирао је своје гласовне способности и причао о световној, духовној и војној музици, као и инструментима који су се свирали у то време: ударачки, жичани и дувачки. Такође је засвирао и на свирали, а деца су одговорила импровизованим колом.

У улози Манојла, управитеља коњице деспота Стефана, нашао се Срђан Дошен. Описао је деспотове турнире и како је проглашавао за витезе младе наследнике круна из Европе. Српски језик је назвао „паметним“ и рекао како је оруђе у његовом занату назива тако, да се свакоме од њих по називу разуме порекло и намена: седло (колан), жвале, уже, узде, потковица. Открио је да витезови нису били нарогушени људи, већ су умели и да заиграју уз музику (која је била скромна, без разметања и хвалисања).

После ових кратких предавања, сва деца су се поново окупила у Малој сали ДКЦБ, где су дочекали деспота Стефана Лазаревића (улогу тумачи Срђан Дошен). Његов долазак су најавили Константин Филозоф и кнегиња Милица, а гајде је засвирао Радослав, уз које су деца са одушевљењем заиграла. Деспот је уручио „Даровне повеље“ представницима сваког одељења и прогласио све ученике за витезове Реда знања.

Цео програм је био прожет једном снажном и топлом емоцијом, родитељским саветима и повезивањем прошлости и садашњости. Без њих нема ни будућности, нити нашег будућег успеха, ни напретка. Реакција деце била је снажна и веома су се везивали за личности које су слушали. Крај програма био је пропраћен громогласним аплаузом и међусобним упућивањем речи подршке и захвалности.

Овај сусрет је био сусрет два времена. Био је то сусрет рата и мира. Био је то сусрет искуства и младости. А поврх свега – био је то сусрет предака и потомака. Са нашим прецима смо нераскидиво повезани. Многи од њих су дали и своје животе за нашу слободу и будућност, верујући у неки бољи свет, бранећи оно, што највише воле. Отаџбину. Веру. Кућно огњиште. Икону, коју су прву целивали. Њихова жртва је непроцењива и живи кроз нас и данас.

 

Дајана Лазаревић

 

 

52 item(s) « 1 of 2 »
Tags:

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked by *.

Top