-о представи ДРУГАЧИЈИ-
Чак и у зрелом добу, са изграђеним личним ставом и спознајом да не постоји рецепт за задобијање љубави целог света, осећај одбачености ипак чини баласт саздан од нелагоде. Пред нама се последично отвара дилема о осећањима детета наученог од малих ногу да се спотиче о ово сазнање, и то најпре у свом најблискијем окружењу, породичном окриљу које би требало да буде најтоплије емотивно уточиште. Знајући да је „Окамењени принц“ Хенинга Манкела настао по истинитој причи, не можемо а да не осетимо ону заиста непријатну језу, којом тело и мозак као да одбијају да поверују да такве истине постоје. Налазећи оправдану инспирацију у овом драмском тексту, Јанко Цекић и Лазар Дубовац потписују режију, а и глумачки износе представу „Другачији“ (Дечји културни центар Београд), која се готово доследно држи изворне матрице.
Упечатљиву музику за клавир, чело и две виолине, која све време у адекватној динамици прати радњу, написао је млади Хреља Стојадиновић. Она преузима неку врсту унутрашњег ритма представе, артикулишући јасно све осцилације расположења, емоција, тензије. Интимну атмосферу и тај присни однос са публиком поткрепљује и чињеница да се ова дуодрама игра пред највише педесет гледалаца. Зарад лакшег разумевања самог тока радње један глумац (Јанко Цекић) игра дечака који је централна фигура овог комада, док Лазар Дубовац презентује све остале ликове, наглашавајући прелазе кроз мале, но ипак видљиве нијансе промена.
Наш принц у представи више подсећа на титулара без бајке. Он је последње и нежељено дете у породици која је већ са трећим превазишла планирано – невољен, неприхваћен. Превише ових тужних НЕ за тако мало биће које као да је још од пренаталног дошло у неки свој закључани свет у коме онима који га не желе поред себе неће бити сметња. Опречно можда очекиваном, он није агресиван, нити безобразан, само је онај део слагалице који се нигде не уклапа. У тренутку када бива напуштен од стране мајке и остављен на одгајање оцу недораслом том задатку, он налази чудновате начине да оживи ту недостајућу љубав и грчевито се држи исте.
Можемо ли тек тако, без устезања, једноставно окривити оца за дата обећања о путовањима по свету, морима и уживању, а све у жудњи да освоји младу и лепу провинцијалку и приволи је на брак? Можда је и сам веровао својим речима, а онда запао у једноличност и таворење које је личило на испуњену форму и бацио у запећак својих сећања све оно што је услед заноса својевремено куљало из њега? Може ли се терет кривице натоварити само и једино на плећа одбегле мајке, која је од живота очекивала више, сањала о Шведској, плажама, црвеним ципелицама на штиклу, а добила бараку близу пилане, буљук деце и изневерена очекивања? Вероватно је њен свет илузија чекао блештавило испуњења жеља, не пристајући да поверује да само још дубље тоне у супротност, негатив свих својих маштања.
Пођемо ли од једне од најуpeчaтљивијих реплика: „Може ли ишта бити мање од детета које нико не воли?“, упутићемо оправдан прекор оцу, који као усамљени родитељ није имао боље решење од менталне установе за дете толико различито у односу на већину, и презир мајци чије је напуштање дела породице све само не преузета одговорност за једну од најважнијих улога у животу. Срећом, можемо се радовати људској, самим тим и родитељској способности да спозна и дубоко осети покајање и добије опрост, што слама комфорну позицију посматрача и просто изискује унутрашњу реакцију.
Обележава нас доба у коме се о емпатији и прихватању различитости превише говори, а премало тога истински утискује у свакодневицу. Оно што би после напуштања сале након овог комада требало да буде испровоцирано у свима нама јесте схватање да разумевање не би смело да буде само нешто о чему се прича, испразна формулација, само декоративно употребљена, већ подвиг који има стварну примену, који са „папира“ прелази у форму живота, у нешто што има кичму и снажан темељ у реалним примерима.
Снежана Лакетић