О драмском комаду „МАШТАМО СА ДЕСАНКОМ МАКСИМОВИЋ“ – Дајана Лазаревић

Десанка Максимовић је име које зна свако српско дете, ту нема дилеме. Чим науче да читају, ту су тета-Десине песме о природи, о љубави, о отаџбини – свевременске и непоновљиве, блиске души, лепим и једноставним српским језиком писане.

Зато је песникиња Десанка Максимовић главни и најупечатљивији лик драмског комада за децу аутора Снежане Бећаревић Поповић  „Маштамо са Десанком Максимовић“ (2023). Као што је у стварном животу Десанка била учитељица и увек наклоњена деци и младима, тако је и лик Десанке у овој драми поистовећен са ликом учитељице.

Да се позабавимо ликовима у овом комаду. Дечја публика није пасивна, већ активно учествује у току радње од самог почетка – када дође млади, нестрпљиви новинар и почне да пита децу да ли је у реду каснити, реферишући на Десанку са којом жели да уради интервју.

Међутим, тек када дође Десанка, пред гледаоцима се отвара нови видик – разлика између две генерације – људи рођених у 20. веку, као Десанка, и људи рођених крајем 20. или чак у 21. веку, као што је то новинар и млада публика. Ова старија генерација није била везана за компјутере, паметне телефоне и комуникацију на даљину, више је била окренута себи, филозофији живота, али и љубави према другим људима и природи. Пре паметних телефона – људи су били паметнији, јер су мислили својом главом, а не вештачком интелигенцијом. Пре паметних телефона људи су волели срцем, а не „емотиконом“ срца. Пре паметних телефона писала су се писма, која су примаоци читали много пута, испочетка, плакали, надали се и љубили папир и рукопис пошиљаоца.

Заблуда је савременог човека, који није паметан толико колико верује да јесте, да су људи који су живели пре њега били примитивнији. Новинар бива посрамљен пред Десанком Максимовић која га „гађа“ животним истинама о стрпљењу, разумевању, лепоти језика и емоција, узвишености стваралаштва (не само књижевног, већ и људског ума).

Међутим, ако се погледа још даље у прошлост, пре „цивилизације“ – људи су имали свој начин живота, своја очекивања и надања, своје страхове. У основи, нису се много разликовали од данашњих људи. И управо је то идеја коју са собом носи следећи (можда и наупечатљивији) лик у овој представи – прадевојчица Гава.

Како и у истоименом роману за децу Десанке Максимовић, прадевојчица Гава је искрена, топла, проницљива и драга, брани своје пријатеље и воли свој родни дом – пећину.

И тако долазимо до парадоксалног развоја радње овог комада, који га чини другачијим од других дела за децу. Гава, као „примитивно“ људско биће, постаје учитељица савремених људи. Она можда не зна шта је мобилни телефон и захтев за пријатељство на фејсбуку, али зна шта је право пријатељство и крије Клека, свог друга из Винче (у којег је, изгледа, потајно и заљубљена) од старешине заједнице. Гава се разуме у народну медицину, у лечење болести биљкама, а изводи и ритуални плес око новинара којег глава заболи од вртлога у којем се нашао.

Ипак, новинар, као представник „савремених“ људи, не може да верује да су пећински људи знали за љубав. Десанка, пак, истиче да „Гава воли Клека“, што прадевојчица и сама потврђује рекавши да њена „птица у грудима припада Клеку“. Да не говоримо колико је овај симбол птице вишеслојан и упечатљив.

Гава воли све, родитеље, пријатеље, ловце који обезбеђују храну заједници, чак и ветар који хуји око ње. Она је врло свесна природе и света у којем живи, начина на који живот функционише и нипошто не дозвољава да се „њен народ“ назива дивљацима, што је и врло јасно. Пре ће бити да су дивљаци они који природу уништавају и одрођавају се од ње, а не они који живе у складу са њом.

Тако се један планирани интервју претворио у животну лекцију.

Занимљиво је да је аутор драмског комада замислио лик прадевојчице као лутку. Са једне стране, лутка је, као предмет, врло блиска деци, а са друге – практична за извођење предвиђених сцена у драмском комаду. Она доприноси том свеукупном дидактичком тону представе истовремено уносећи лепоту једноставности, која може да „допре“ до душе сваког детета.

Представа „Прадевојчица“ је још једна у низу представа за децу у извођењу драмских уметника Дечјег културног центра Београд, у организацији уреднице културно-образовних програма ДКЦБ Снежане Станковић. Како су претходне биле врло успешне (и окупиле у публици хиљаде деце из Србије и других држава), тако очекујемо успех и ове представе.