Збирка радова победника литерарног конкурса 54. Радост Европе „Господине Егзипери, срео сам Малог принца !“
Победници од 1. до 4. разреда, проза
Прво место:
Ирина Ранчић 2/1, ОШ „Никола Тесла“, Београд, ментори : Александра Дракулић и Јелена Луцић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Господине Егзипери, да ли знате да сам срела Малог Принца? Сад ћу покушати да опишем тај чаробни сусрет.
Једног лепог и сунчаног дана шетала сам Београдом. Срела сам Малог Принца на улици уплашеног и збуњеног. Пришла сам му и питала га: „Да ли је све у реду, треба ли ти помоћ?“
„Да, треба ми помоћ! Да ли знаш пут до свемира?“, упита Мали Принц.
„Не, не знам, али знам да те проведем кроз најлепши град на свету, Београд. Хајде, крени са мном!“
„У реду, али, али… Кренимо! А где то заправо идемо?“, упита Мали Принц.
„Идемо до Калемегдана да видиш Победника Београда, луна парк, зоо врт“.
„А шта је то луна парк, шта је зоо врт?“, упита Мали Принц.
„Луна парк је место где се деца забављају са рингишпилом и другим стварима, а зоо врт је место где људи гледају животиње.“
„Да ли можемо до тог луна парка?“, упита Мали Принц.
„Наравно да можемо. Да ли желиш на рингишпил?“
„Да, желим да пробам, али се плашим да не паднем.“
„Нећеш пасти ако те ја држим.“
„Да ли си сигурна?“
„Да, јесам сигурна.“
„Увау, ово је стварно добро, боље него што сам мислио.“
„Хоћемо ли сада до зоо врта?“
„Може“, рече Мали Принц.
„Да ли хоћеш да водимо лавове, тигрове и друге животиње?“
„Да, желим да вимим“, рече Мали Принц.
„Следећа дестинација нам је Храм Светог Саве.“
„А шта је то Храм Светог Саве?“, упита Мали Принц.
„Свети Сава је исто био принц као ти и први српски учитељ. И тај храм је изграђен у његову част. Мали Принче, захваљујући Светом Сави сва деца у Србији су тако паметна и вредна.
Мали Принче, следећа дестинација нам је Музеј науке и технике. У том музеју се налазе старе играчке, уређаји, аутомобили и други предмети. Хеј, имам једно изненађење за тебе.“
„Какво изненађење?“, упита Мали Принц.
„Изненађење је то да те водим у „криву“ собу.“
„А шта је то „крива“ соба?“
„Крива соба је кад соба није равна него крива и кад у њу уђеш, имаш осећај да чеш пасти.
Мали Принче, остала нам је још једна дестинација, а то је Музеј илузија.“
„А пта је то Музеј илузија?“, упита Мали Принц.
„Музеј илузија ти је кад ништа није нормално, него је све чудно.“
„Хајде да уђемо“, рече Мали Принц.
„Мали Принче, водим те у собу с огледалима.“
„Шта је то соба с огледалима?“, упита Мали Принц.
„Соба с огледалима је соба која је испуњена огледалима, где можеш да се огледаш.“
„Хајде да уђемо“, рече Мали Принц.
„Увау, нисам знао да имам толико браће!“
„Мали Принче, ти немаш толико браће, ти си један. То ти се само чини зато што огледала чине још стотину тебе.“
„Где ћемо сад да идемо?“, уоита Мали Принц.
„Сада идемо у диско собу.“
„А шта је то диско соба?“, упита Мали Принц.
„Диско соба је кад ти имаш шарена светла која се померају како се ти крећеш.“
„Увау, ово је стварно забавно“, одушевио се Мали Принц.
„Мали Принче, морам да идем кући. Шекају ме родитељи.“
„Да ли можемо да останемо још мало?“, замолио је Мали Принц.
„Мали Принче, зар ти се не жури кући?“
„Не, више ми се не жури кући, сада желим дс останем овде. У музеју заувек!“
„Имам за тебе један предлог. У овој прелепој земљи Србији можеш посетити још много лепих места. Можеш да посетиш: Копаоник, Златибор, Тару, Врњачку бању, Рудник и Ђавољу варош…“
„Дивно сам се провео данас у Београду и била си у праву: ово јесте најлепши град који сам икад посетио. Ако икада посетип моју планету у свемиру, радо бих да будеш мој гост“.
„Хвала ти, Мали Принче, и ја сам се данас лепо провела, надам се да ћемо се опет срести.“
Господине Егзипери, моје дружење с Малим Принцом је било незаборавно и када прочитате ову моју причу, надам се да ћете заволети Београд као што га Мали Принц и ја волимо.
Друго место:
Нина Грубјешић 4/1, ОШ „1300 каплара“, Београд, ментор Зорица Медић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Једног хладног јесењег дана шетала сам Калемегданом. Било је савршено време за читање, па сам из своје жуте торбе извадила једну малу књигу по имену ,,Мали принц“, села сам на клупу до ограде и почела да је читам. После неког времена подигла сам поглед ка Сави и насмешила се. У једном тренутку угледала сам дечкића налик Малом принцу са црвеном ружом у руци. У почетку сам мислила да сањам, па сам протраљала очи и осврнула се око себе. Онда сам га угледала како се пење и седа на велики камен и то сасвим полако потпуно сам, мени је изгледао усамљено и тужно. Полако сам почела да му прилазим и да мислим ,,Шта ако само буде ћутао или шта ако не обраћа пажњу на мене.“ Али моја претпоставка није била тачна. Он ме је сумњиво гледао пар секунди, а онда је нешто промрмљао и напокон се усудио да ми се обрати. ,,Здраво ја сам… Мали принц“, рекао је брзо ,,како се ти зовеш и одакле долазиш?“ Узбуђено сам га погледала и одговорила му на питање: ,, Ћао ја сам Нина и долазим из Београда.“Али осим посматрања Мали принц ми је упутио још пар речи које су ми биле помало чудне. ,,Делујеш ми познато, али како си ми позната када ја нисам одавде?“ ,,,Не знам,“ одговорила сам му, ,,ја тебе знам из моје књиге“. Брзо сам отворила моју жуту торбу и извадила књигу. Дечак је са чуђењем гледао ка њој, али му је на памет пала једна сјајна мисао. ,,Па знам!, знам одакле си ми позната!“
,,Како ти је моја књига помогла да се сетиш?“ Гледала сам ка њему са осмехом на лицу и слушала га како прича.
,,Видиш Нина, ми слике у вашим књигама видимо исто као ви који нас цитате .“ Мало сам гледала ка Сави и сетила сам се да доле имам чамац, па можемо да се возимо. ,,Да ли хоћеш да се возимо чамцем?“ Погледао ме је и климнуо главом. Сишли смо доле узели весла и почели да весламо. Оно што га је највише занимало јесте како се рибе зову. Научила сам га све да зна, али већ је пао и први мрак. Све зграде су упалиле своја шљаштећа светла, али осим града и Мали принц је почео да светли и да нестаје. Мало сам се успаничила али је Мали принц изустио своје последње речи према мени. ,,Нина не брини, ово је нормално, ја ћу нестати али ћу се појавити у књизи на избледелој слици. Хвала ти на дивном дружењу али ја сада морам да идем. Ћао!“
И био је потпуно у праву када је скроз нестао појавио се у књизи и опет постао слика…
“
Треће место:
Михаела Маљковић, 4.разред, ОШ „Црњански“, Јагодина, ментор Бојана Пурић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Једног лепог и сунчаног дана отишла сам до потока. Док сам шетала, видела сам прелепе, црвене и мирисне руже. Неколико сам успела да уберем, али била је једна посебно сјајна коју сам оставила у парку. Та ружа је била толико посебна и сјана да је цео поток добио црвени одсај.
Наставила сам да шетам и ушла у једну шуму. Лековито биље је било свуда око мене. Док сам скупљала биљке, омамио ме је јак мирис. Подигла сам поглед и цела шума је постала златна. У даљини ми се учинило да сам угледала неког ко личи на принца. Али онда сам се сетила да су принчеви заузети и да су вероватно по цели дан у дворцу. Овај златни одсјај ме је вукао према себи и одвео ме дубље у шуму. Када сам се зауставила, испред мене је стајао прави, правцати принц. У први мах сам се уплашила, али ондда сам се сетила да су принчеви ипак племенита бића и да нема разлога да га се плашим. Насмејао се и ја сам била очарана. Једва сам успела да се на један пристојан начин обратим принцу. Након краћег упознавања ме је питао да ли сам залутала и шта радим ту. Када сам му саопштила да сам дошла у потрагу за лековитим биљем, још једном се осмехнуо и додао да и он тражи исто то. Понудила сам се да му помогнем јер је ипак он дошао са друге планете и не сналази се најбоље међу нашим шумама. Док сам му држала предавање о томе за шта се која биљка користи, ипричао ми је о свом животу и о својој породици која му је јако недостајала, а остала је негде у свемиру. Одлучила сам да му помогнем и да нађем начина да се врати на своју планету. Након исцрпног трагања, веровали или не, она најсјајнија ружа ми је показала решење. У земљи поред ње је била сакривена летелица за путовање кроз свемир. Нисам могла да верујем да је требало само да пратим трагове који су били тако видљиви.
Када сам му јавила срећне вести, није могао да верује. Поздравили смо се, а у знак захвалности ми је поклонио најлепшу и најсјсјнију ружу која нема рок трајања и која може бити заувек жива. Обећао ми је да ћемо се видети још који пут а ја и даље чекам тај дан.
Похвале, млађи узраст:
Ана Крсмановић 4/1, ОШ „Вељко Чубриловић“, Прибој, Република Српска, ментор Весна Латиновић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Рано ујутру сам се изненада пробудила. Нешто необично ми је запало за око. Одсјај необичних боја улазио је кроз прозор у моју собу.
Устала сам и погледала кроз прозор. У дворишту је била свемирска ракета. Радозналост ме повела у двориште. Пришла сам ракети и у њој угледала Малог принца. Пришао ми је и упитао: – Хоћеш ли ми рећи које је ово мјесто и у којој сам то ја држави? Љубазно сам му одговорила и упитала га одакле он долази? Одговорио ми је да управо стиже из Париза и да му је потребно друштво на његовом новом путовању. Када сам га упитала, куда планира путовати, он је погледао у небо. – Зашто стално гледаш у небо, упитах га? – У небо, да, у небо. Шта је ту чудно? Желим да заједно посјетимо Космос.
-Хоћеш ли кренути са мном, упита ме? Одмах сам одговорила да хоћу и укрцали смо се у ракету. Ракета је прошла кроз облаке и убрзо је ушла у Космос. Свуда око нас су биле планете, звијезде и комете. Уживали смо у разгледању васионе. Одлучили смо да се спустимо на Јупитер. На Јупитеру смо се задржали неколико сати. Разгледали смо и разговарали о свемо што смо видјели. Било је то једно занимљиво гостовање на другој планети. Морала сам да се вратим кући па је мој нови друг био јако тужан. Обећала сам му да ћу му увијек махати када буде летио ракетом кроз звјездано небо. Вратили смо се на планету Земљу и поздравили.
Године су прошле од тада, а ја и данас видим свог друга, Малог принца, у својим сновима. Надам се да се и он сјећа нашег сусрета и путовања.
Тијана Хорватић 3/2 ; ОШ „Змај Јова Јовановић“, Рума, ментор Љиљана Бабић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Не тако давно,пре пар секунди или сат времена, срела сам слона.
Помислила сам да је то баш онај слон,што га је прогутала змија у „Малом принцу“.Замишљена сам дошла до парка и села на клупу.Тада се појавио човек у оделу и сео поред мене.Рекао је да се зове господин Егзипери и да је он написао књигу“Мали принц“.Питао ме је, да ли сам прочитала књигу.Рекла сам да јесам,и да ме је на почетку књиге уплашила змија која гута слона.Док сам даље читала,као да сам даље путовала са Малим принцом од планете до планете и упознавала различите људе.
Ни краљ,ни трговац,ни географ,ни послован човек ,ни истраживач,нису имали времена за дружење.Сви су били себични.
Зато је Мали принц одлучио да се врати на своју планету,код његове руже.
Господин Егзипери ми је на крају рекао,да су деца и писци посебни,јер једино они знају шта је у животу битно-ЉУБАВ И ПРИЈАТЕЉСТВО.
Лепо је бити дете,јер машта може свуда да те одведе.
Милица Миловановић 4/1, ОШ „1300 каплара“, Београд, ментор Зорица Медић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Било је топло летње поподне. Волела сам да цртам, па сам се запутила у парк. Села сам на једну клупу и кренула да цртам. Близу клупе на којој сам седела, било је једно чудно дрво. На себи је имало велику рупу. И изненада, из те рупе искочи један дечак и седе на грану. У чуду сам узвикнула:,,Хеј, шта радиш горе? И одакле си дошао? И откуд та рупа у дрвету? Молим те, сиђи да разговарамо.“. Нисам престајала да причам. Дечак ме само погледа. Учинило ми се да га познајем, али никако нисам могла да се сетим одакле ми је познат. Поново сам узвикнула:,,Хеј, сиђи доле, молим те!“. И овог пута је сишао. А онда сам се сетила одакле га познајем. Нисам могла да верујем. Био је то Мали принц. ,,Али,али,али…Не могу да верујем. Ти си Мали принц! Како си доспео овде?“, била сам зачуђена и узбуђена. После краће паузе је проговорио:,,Здраво! Видим да знаш моје име. Док сам био на својој планети, видео сам да једно дрво има рупу, баш као оно.“ Показао је на дрво из ког се појавио. Потом је наставио:,,И када сам ушао у њу, појавио сам се овде. Узгред, како се ти зовеш?“. Било ми је драго што је коначно проговорио, па сам му одговорила, још помало у чуду:,,Вау! То је сјајно! Зовем се Милица. Да ли желиш да нешто радимо? Ја волим да цртам и сликам?“. ,,Ох, ја волим да цртам такође! Хајде да цртамо заједно.“, све више је причао. Тако смо кренули да цртамо. Доста смо причали и смејали се. После неког времена ме је упитао,,Хоћеш ли да истражимо моју планету?“. Узвикнух пресрећно:,,Наравно!“. Али потом сам се снуждила. Мали принц је то одмах приметио, па ме је упитао:,,Шта је било? Зар не желиш да одемо на моју планету?“. ,,Наравно да желим, али то дрво је превисоко. Не могу да се попнем на њега“, уздахнула сам. Сада се и он снуждио. Али одједном, рупа се појави тачно поред нас. ,,Јупи, сада можемо на твоју планету!“, скакала сам од среће. Његова планета била је веома мала, али ми се свидела. Пели смо се по разном малом дрвећу. Када је пао мрак, сели смо и посматрали звезде. Било је веома касно. Поздрављала сам се са Малим принцем:,, Касно је, морам да идем кући. Данас је био фантастичан дан!“. ,,Ох, наравно. И мени се свидео. Па, збогом онда!“, рече Мали принц. Отишли смо до дрвета. ,,Збогом Мали принче!“, полако сам улазила у рупу. Следећег тренутка сам се појавила у парку. Узела сам прибор, и потом кренула кући.
Победници од 1. до 4. разреда, поезија
Прво место:
Нађа Марјановић 3/1, ментор Смиља Татомировић
УПОЗНАЛА САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Мали принц се крије у сваком од нас,
ко успе да га пронађе нашао је спас.
То мудро дете у нама је ризница блага,
које заувек у срцу и души оставља трага.
Ал многим одраслима нестану те дечије моћи,
изгубе се у свом послу целе дане и ноћи.
На жалост, то преносе и на децу своју,
живот им фарбају у неку сиву боју.
У малена дечија срца уносе бригу и страх,
што у души може створити прави крах.
Зато децо тражите свог принца малог,
не слушајте увек мишљење неког старог.
Мали принц нек буде ваш најбољи другар,
ваш светионик, верни анђео чувар.
Он ће учинити да свако буде бољи човек,
и нека тако остане довек.
Друго место:
Давид Митровић 2/1, ОШ „Вук Караџић“, Прилужје, КИМ, Република Србија
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Кад сам мањи био,
маму сам „мучио“
да ми књиге чита.
О чему се ради,
после ме испита.
Тако сам упознао
и Малог принца тог
и схватио да познајем
једног баш таквог.
Господине Егзипери,
то је мој брат млађи,
можда је само слађи.
Док нам мама књиге чита,
стално нешто пита:
– Шта значи оно,
шта је ово сад?
Не одустаје никад.
Ако одговор не добије,
некад сузе пролије.
Бројеви га не занимају,
његови одговори дах одузимају.
Кад му питање не одговара,
неће с нама да разговара.
Фењерџија је моју лампицу упалио
док сам планете походио,
право је у центар погодио.
Схватио сам тада
да је Мали принц свако дете
са ове наше планете.
Треће место:
Каролина Чоп, 3.разред , Велико Лаоле
СРЕЛА САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Мали принче, драги друже
кажи за шта руже служе?
Јеси ли их припитомио
и крај срца удомио?
Дошла сам сад право теби
околишала ја не бих.
Потребна је лисица
да ми буде другарица.
Научи и мене тако
да је пријатељство лако.
Обећавам да је пазим
и да вечно њу ја мазим.
Деца данас руже секу
и немају лисицу неку.
Деца данас сва у свету
немају своју планету.
Мали принче, ближе приђи
са мном један круг обиђи.
Напусти на дан царство
да покажемо шта је другарство.
Од тебе, лисице и руже
научиће и деца да се друже.
Групна награда за млађи узраст:
2/3, ОШ „Марија Бурсаћ“, Београд, ментор Јелена Југовић Јовановић
Победници од 5. до 8. разреда, проза
Прво место:
Лена Венчански 8.разред, ОШ „Бановић Страхиња“, Београд, ментор Јасмина Тодоровић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
За некога, он је цвет,
за некога путовање, или звезда, или цео свемир.
За мене, био је све то, али пре свега један обичан дечак.
Оно што га је разликовало од свих других дечака је то што је био мој.
Био је промена.
У сваком човеку постоји тренутак за који живи. Нечији је већ прошао, и сада живи у жељи
да му се врати. Неко га чека, без извесности да ће доћи, а неко га управо доживљава.
Тај тренутак промене, тренутак схватања – управо то је он био.
Коса му је била црна попут ноћи, али сијала је златно попут сунца. Можда су само моје очи виделе тај сјај, али могу да се закунем да је био ту.
Знате ли онај осећај, када је мрак толики да се лица не препознају у тами, а свака
изговорена реч остаје заувек у ноћи? Баш тада, у том црнилу, на небу засија звеза сјајем
довољним да обасја све пред вама. Знате ли? Тако сам се ја осетила кад ми се по први пут
осмехнуо. Након те косе и тог осмеха цео свет је добио боју, а свака реч душу.
Све што сам до тада знала, научио ме изнова.
Да га нисам упознала, сад ништа не бих знала.
Волети, смејати се, плакати, цртати и писати.
Мало времена које сам провела с њим натерало ме да схватим толико тога, постало део
мене. Сетим се тог времена и растужим се, јер све лепо кратко траје. Да траје заувек, не би ни било толико лепо.
Отишао је прерано, много пре него што сам схватила да га волим. Волети некога, толико да сваки моменат, сваку одлуку, живиш са њима иако нису поред тебе.
Постао је део мене, и заувек ће остати.
Он је сада на некој другој планети или у неком другом животу, не знам, али пре свега је у
звездама, и у путовањима, и у цвећу, али и у мени.
Где год да је, чекаћу да се врати, иако знам да неће.
Чекаћу, јер бих препознала његов осмех и у мрклом мраку.
Чекаћу, јер се Мали Принц не заборавља.
Друго место:
Јована Станковић, 7. разред , ОШ „Јелена Ћетковић“Београд, ментор Марија Анђелић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Драги господине Егзипери,
Имам веома, веома важне вести! Десило ми се нешто изванредно пре неколико дана…
Све је почело када сам отишла на један необичан пут око света како бих нашла инспирацију за слику која ће бити изложена у Галерији београдске уметности. Моја прва дестинација је била мала железничка станица. Села сам и почела да цртам велику зелену локомотиву. Након што сам завршила, наставила сам даље, јер некако ова локомотива ме и није толико инспирисала. Друго место које сам посетила била је велика планина, попела сам се на скоро сам врх када сам угледала једног малог дечака тамо. Протрљала сам очи, али када сам их отворила, он је нестао. Помислила сам да само халуцинирам. Нажалост, ни планина, ни предиван поглед са ње нису ме инспирисали. Хтела сам да одустанем и да се вратим назад кући, али сам ипак наставила даље. Моја трећа дестинација била је једна велика пустиња. Упитала сам себе: „Зашто сам дошла овде?“ „Пустиња је празна и нема ничега осим песка“, помислила сам. Кренула сам да прошетам кад сам одједном нашла бунар. Овај бунар није био као други. Чак није ни личио на бунаре у пустињама. Они су обично рупе у земљи, али овај – овај је био изграђен од камена и дрвета, имао је чекрк, ведро и уже. Био је налик бунару у неком селу. Пришла сам да узмем воде, када опет угледах неког малог дечака који је изгледао исто као онај кога сам видела на врху планине. Опет сам протрљала очи и када сам погледала, он је нестао као и први пут. Рекох себи: „Боже, вероватно сам дехидрирала и привиђају ми се ствари“. Док сам пила воду, поред бунара приметих један папир. На њему није било ништа. Била сам веома збуњена, али сам се сетила да има још једно место које желим да посетим. Ставила сам папир у џеп и и кренула. Последње место које сам посетила био је велики врт ружа. Било их је на стотине. Пришла сам и помирисала их. Села сам и почела да цртам. Док сам цртала, толико сам била сконцентрисана да нисам приметила да је неко сео поред мене. Осетила сам нежан додир на рамену и, подигавши главу, угледала сам дечака којег сам видела на врху планине и код бунара. Протрљала сам очи као и претходна два пута, али овог пута није нестао! Упитала сам га ко је он, али он није одговорио, већ ме је питао шта цртам. „Руже“, одговорих. Он рече: „И ја имам ружу!“ Насмејала сам се, али нисам могла а да не размишљам о томе колико ми је познат његов лик. Онда сам се досетила, из ранца сам извукла књигу „Мали Принц“. На корици је био тај мали дечак! Мали Принц ме је тада упитао да ли могу да му нацртам једну лисицу, јер је она за њега драгоцена. Док сам цртала, причао ми је о својим путовањима, да је тражио дуго пријатеља и да је на Земљи упознао једног кога од тада више никад није видео. Рекао ми је да, ако га познајем, да му кажем да овца није појела ружу. Само то, а он ће разумети. Причао ми је како је и даље све исто на планети као и када је први пут био на њој – одрасли су и даље врло чудни, људи су и даље усамљени међу људима, и даље само деца знају шта траже… Само, каже, више није изненађен што нема промена, чак се и он навикао да је тако међу људима у њиховом свету, није лако бити дете нити задржати дете у себи. Дала сам му своје цртеже, и цртеж лисице нацртан на оном празном папиру нађеном поред бунара. Био је захвалан и тада, драго ми је што сам приметила, веома срећан. Ја сам већ морала да кренем кући, рекао је да се нада да ћемо се опет видети. Обећала сам му да ћу његовом другу рећи да је његова ружа добро. Схватила сам касније да сам кући стигла без слике, али са много замисли о томе шта ће бити на њој…
Једва сам чекала да Вам пишем о овоме, пошто сте Ви једина одрасла особа која ће ми поверовати и неће се смејати и рећи да је моје упознавање са Малим Принцем било само сан. Дакле, као што сам и обећала Малом Принцу, знајте – ружа је сасвим добро.
Поздрав од Јоване.
П.С. Недостајете малом дечаку.
Треће место:
Андреа Вуковић 9.разред, ОШ „Анто Ђедовић“, Бар, Црна Гора, ментор Данијела Бољевић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Сви ми жудимо за нечим. Жудимо за стварима као што су добра кућа или стан, квалитетно ауто, новац, да одемо на пут, да имамо успјеха у свакодневном животу. На такав начин размишљају одрасле особе. О срећи размишљају као о дестинацији, о успјеху као о нечему што се једном постиже, а о љубави само у романтичном смислу. Никад им не би пало на памет да срећу посматрају у виду једног заласка сунца, или љубав у виду посједовања једне руже, која цијелом свијету не значи ништа, иако вама та ружа значи цио свијет. Такав је био Мали Принц, једна усамљена прилика, која долази са једне мале планете и коме су све на свијету била три мала вулкана и једна ружа…
Видјела сам га на једној великој ливади на неколико метара од ријеке. Сједио је на рубу ливаде, окренут према ријеци и нешто врло пажљиво посматрао. Имао је зелену ођећу попут траве на којој је сједио и танак жут шал, са пажљиво исплетеним везом, који је лепршао на повјетарцу. Испрва нијесам могла да разазнам у шта је гледао, па сам сјела поред њега да добијем бољу представу о томе. Тек што сам сјела, упућено ми је питање:
„Да ли рибе виде мјесец?“
На тренутак бих збуњена, али напосљетку одговорих да мислим да рибе никад не подижу поглед ка горе, па не бих била сигурна што се тиче тачног одговора на то питање.
„Говориш као одрасле особе“, одврати ми он, „оне никад не знају одговор на стварно битне ствари, а увијек знају како да ријеше неки задатак из математике или како да се посвађају. Нико не мари за то да би рибама баш мјесец уљепшао читаву ноћ када би га видјеле.“
Била сам затечена овако чудним одговором, али схватила сам да има право. Сједили смо у тишини неко вријеме. Примијетила сам да има косу боје злата и да му је лице ођедном намрштено, као да није могао да разуније како то да рибе не подижу поглед јер он то ради тако често.
Најзад се осмјелих да га упитам:
„А из ког си града? Одакле долазиш?“
Мали Принц ме само накратко оигледа, а онда настави да зури у даљину. Баш када сам мислила да нећу добити одговор, он проговори“
„Ја сам са једне мале планете.“
Нијесам хтјела даље да запиткујем. Имала сам осјећај да није ни мјесто ни вријеме. Послије неког времена, он ми из чистог мира рече, наизглед као да оклијева:
„Хоћу да се вратим на своју планету. Тамо сам имао једну ружу, која је опијала мирисом читаву моју планету и то најбоље изјутра када се читава планета буди. Често ми је придиковала и изгледало је као да јој стално нешто смета, али је, у ствари, само жељела да привуче моју пажњу. Отишао сам са своје планете једног јутра након што сам очистио своја три вулкана и ишчупао баобабе, јер сам хтио да нађем бољу планету, гдје би било више људи који би ми били пријатељи. На својој планети могао сам да причам само са својом ружом и због тога сам био усамљен… Али тек када сам изгубио своју ружу и кад више нисам могао да осјетим њен мирис како се обавија око моје планете, схватио сам колико ми је та једноставна ружа била важна и колко ми је уљепшавала сваки дан-и мирисом и изгледом. Латице би јој сваког јутра биле руменије, а њена четири трна све оштрија. Трудила се да створи своје трње како би се заштитила од тигрова, иако је моја планета толико мала да на њу могу стати само она, моја три вулкана и ја. Није чак ни знала да тигрови не једу биљке. Волио сам своју ружу, а то нијесам схватао док је нијесам напустио. Само желим да се вратим…“
Он бризну у плач. Била сам изненађена-нијесам очекивала да тек тако заплаче. Пробах да га некако утјешим близином, пошто нијесам имала правих ријечи за њега у тако осјетљивом тренутку. Било је тако тешко допријети до тог његовог свијета суза. Послије свега што је рекао о својој ружи, знала сам да је другачији. Био је у стању да заиста разумије и срећу и тугу и љубав, а да то није нимало површно. Само је желио назад своју планету, заједно са својом ружом и три вулкана. Душа му је била чиста, а ум бистар.
Он се најзад умири, а затим устаде и погледа у ноћно небо са мноштвом звијезда, које су за њега представљале мирну луку јер је знао да је негдје међу њима и његова планета.
„Научио сам од једне лисице да, када некога припитомиш, једно другом постајете све на свијету. А када сам њу најзад припитомио, открила ми је тајну.Рекла је да се само срцем може добро видјети и да је суштина оку невидљива…“
Звучало је као да је говорио самоме себи, али су ми се те његове ријечи урезале дубоко у срце. Нагло је устао.
„Гђе идеш?“, брзо запитах.
„Одлазим“, одговори он.
„Али гђе?“
„Да нађем своју планету.“
Вечерњи вјетар се појачао довољно да му разбаруши златасту косу, па му нијесам могла виђети лице у потпуности док је одлазио. Палета вечерњих боја које су га окружиле смјењивале су се док је тонуо дубље у сјенку. Накратко сам погледала горе у тамно ноћно небо и запитала се са које ли звијезде долази. Примијетила сам једну како стоји високо и како блиста свим својим сјајем. Око ње није било других звијезда-стајале су одвојено од ње у сопственим групицама. Али оне нијесу свијетлиле тако сјајно.
То ме неминовно подсјети на њега.
Окренула сам се поново на страну гдје је отишао, али више га није било. За собом није остављао трагове, осим неког чудног осјећања које нијесам могла да протумачим.
Осјећала сам се као да ми је отворио очи за праве вриједности овога свијета и показао ми колико је заправо важно вољети и бринути о некоме или нечему. Нијесам била сигурна да ли је све што је рекао о себи истина, али то није било кључно. Одакле год да потиче, зна шта су заиста битне ствари.
Од те вечери, сваког дана када се пробудим, и кад се дешава нешто важно, или чак и најмања ствар која је можда само мени битна, у глави ми увијек одзвања: „Само се срцем добро види; суштина је оку невидљива“. Можда је то вече када сам упознала Малог Принца било обично вече и можда тај тренутак проведен с њим није био дуг, али је био довољно важан да ми значајно измијени поглед на многе ствари-и мале и велике.
Сада идем путем уцртаним у свом срцу и суштина ми је увијек видљива-знам да је то оно што је стварно битно.
На крају крајева, посебни смо јер смо различити и то нам је највећа врлина. Мали Принц ме је томе најбоље научио-јер је он то најбоље и знао.
Похвале, старија узраст:
Љупка Срећковић 5/1, ОШ „Франце Прешерн“, ментор Снежана Милић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Срела сам га, поштовани господине Егзипери, али не у пустињи, у Африци, где сте га Ви упознали, већ једне чаробне летње ноћи, у кући моје баке, у родном граду моје мајке, где река Бегеј лењо тече и жељно ишчекује да се сретне и пољуби са Тисом. И баш тада, у поноћ, у мом сну појавио се златокоси дечак са малене планете, астероида Б 612…
Хтела сам да га питам да ли и даље брине о својим вулканима, да ли је овца појела ружу и да ли свако вече размењује осмехе и сузе са Вама, али ми се једна мисао непрекидно врзмала по глави, и ја га на крају упитах:
„Принче малени, најмањи којег сам до сада у животу видела и упознала, реци ми, да ли си пронашао истинску срећу?”
„Истинску срећу”, рече Принц, „нисам, јер она се не налази само у једној ствари, већ је можеш осетити у хиљадама ситница које одрасли људи и не примећују, а које, заправо, чине живот.
,,А љубав? Да ли си открио праву љубав?”
„Јесам, открио сам је”, рече ми Принц.
„Откриј ми тајну – шта је права љубав?”
„Реци ми, драга девојчице, шта те је највише растужило у протеклих неколико година?”
„Највише ме је растужила смрт мог деде”, рекох ја са очима пуним суза.
„А да ли, мила девојчице, често споменеш свог деку, да ли га се често сетиш и причаш о њему?”
„О, да, Мали Принче. Не прође ни дан, а да га се не сетим. Знаш, он ми је увек говорио: ‘Душо моја, Љупкице моја, у животу сваке девојчице дође период када је лепота најбитнија. Ипак, знај да је лепота пролазна и кратка, а знање – вечно. Знање ти нико не може украсти, а све остало – дође и прође.’ И тако, што сам старија, све више сам уверена да је мој дека био у праву”.
„Видиш, рече ми Мали Принц, то је права љубав. Она се не може видети, додирнути, она је урезана у наша срца, и онда када смо у тешкој недоумици – она се, попут искре, јави и подсети нас на праве вредности”.
И тако, господине Егзипери, те чаробне ноћи сетила сам се свог деке Срећка и по ко зна који пут схватила колико ми недостаје, али знала сам да он и даље живи попут Малог Принца у мом срцу и мојим мислима. И знала сам да је баш то љубав.
Јована Глиџић 8/3, ОШ „Стефан Немања“, Ниш, ментор Тања Цекић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Господине Егзипери, имам потребу да вам напишем писмо и сигурна сам да ће оно стићи до Вас. Желим да Вам испричам о сусрету са нашим заједничким пријатељем.
Једне вечери, загледана тако у небо и звезде, учинило ми се да ми намигују. Учинило ми се да се баш мени обраћају. Знам да ће то некима изгледати смешно. “Различитим људима звезде не значе исто. За једне, које путују, звезде су водиље. А за неког су само обичне светиљке.” А затим, осетих неку силу која управља мојим телом. Лебдела сам. Месец ми је осветљавао пут који је био посут златним прахом. Стаза ме је одвела до капије која се сама отворила. Преда мном је био невероватан призор. Нисам знала где да погледам. Осетила сам како ме нешто вуче још више ка небу. Звезде су кружиле око мене, смешкале се и нешто шапутале. Узалуд сам се трудила да разумем шта ми говоре. Одједном, нашла сам се очи у очи са њим – Малим Принцем. Пригрлила сам га рукама и поскакивала од среће. Осетила сам неку невероватну снагу и топлину. Рекао ми је:“Ништа није немогуће за онога ко искрено жели и верује!“ Затим ме је провео кроз чаробан свет којим он господари. Рукама сам додиривала облаке и правила жељене облике. Изненадило ме је што он као да зна шта је у мојој глави, у мом срцу. Рекао ми је:“Човек често уме да буде усамљен и међу људима, али не очајавај, буди оно што јеси и веруј у себе!“ Тако је започео причу о човечанству. „Људи. Они су попут торнада који може да уништи читав свет и однесе све лепе успомене. Неко може у секунди да сруши ваше заједничке делиће животног мозаика, натера вас да заборавите све и кренете новим путем. То је кукавичко понашање, иако није ни свестан тога. Ако се неко потруди да те ослаби или спусти на земљу омаловажавајући те, ти се потруди да се подигнеш. Покажи колико си снажан, колико си богат. Богат мудрошћу, речима и љубави према људима око себе. Не задржавај неког поред себе ко ти жели зло. Запамти! Ако се неко потруди да те изгуби, ти се потруди да те никад више не нађе.“ Стајала сам и дивила му се. Иако му је име Мали Принц, он је по речима и делима итекако велик. Имамо доста тога заједничког. Зато ћу да чувам дете у себи јер је оно једини пут ка истинској срећи…
Одједном сам осетила нешто веома чудно. Мали Принц ме је посуо златним прахом. Зажмурила сам. Када сам отворила очи, била сам у свом кревету, у својој соби. Брзо сам устала и потрчала ка прозору. На небу се одигравала најлепша представа коју сам гледала. Звезде су плесале, а Мали Принц у средини као прави принц окружен најлепшим принцезама. Намигнуо ми је. Као да је желео да ми поручи да није све био сан.
Тај чаробни предео у коме он царује и који је обасјан најлепшом месечином може бити свуда, где год пожелимо. Потребно је да желимо и верујемо. Само тако можемо да пловимо по облацима и посетимо најудаљеније крајеве. Само треба да следимо своју машту, свој пут посут чаробним прахом.
Надам се да се слажете са мном, господине Егзипери и да Вам је драго што имамо заједничког пријатеља. Очекујем Ваш одговор.
Ваша Ружа
Сергеј Јовић 8/1, ОШ „Његош“, Ниш, ментор Јелена Јонић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Нећете ми веровати, убеђен сам у то. Погађајте кога сам срео! Нисте погодили. Нисам размишљао да ћу срести овакву особу. Господине Егзипери, та особа тако је бајковита и већ позната из прошлог књижевног живота. Можда сам само умислио да је то он. Не, не грешим. Зелена боја његовог капута се пресијавала до других планета. Како би се представио? „Здраво, ја сам дечак са планете Астероид Б612“. Сада сте погодили. Господине Егзипери, срео сам Малог Принца.
Господине Егзипери, ваш лик из бајке је тражио земљу за руже. Црвене, тако су лепе и као да дају знак за животом иако га негде сурови услови не пружају. Господине Егзипери, оставили сте свог јунака да лута сам по просторима ужутелих страна, затворен између две тешке корице које му ограничавају мисли. Остао је и даље низак, као што смо га замишљали, Господине Егзипери. Можда му туга није дала да порасте. Имао би неко писмо за Вас. Сигуран сам у то. У њему би писало црвеним уредним рукописом: „Драги Егзипери, хвала Вам што сте ме оставили свој овој деци, Ваш Мали Принц“. Могла се ту угурати још понека реч, али знам, господине Егзипери, да Ви све разумете и без речи.
Могао бих дуго да размишљам о њему, али тај дечак ми је пришао. Ја сам почео први: „Здраво, ја сам Сергеј“. „Знам“, рече ми Мали Принц. „Знам те. Видео сам те док си читао о мени у књизи“. Уследила је пауза. Како ме је видео? Јесте да сам баш са пажњом читао, али… Везала ми је срце књига љубављу која је исијавала из ње. Сада је уследила тишина. Она нам говори да је то време међуразмишљања. Господине Егзипери, нећете ми веровати. Причао сам са Малим Принцем. „Мени је досадно на мом Астероиду Б612. Хоћеш ли поћи са мном?“ Сада још и полећем на другу планету! Не знам шта да одговорим. Можда ће се, пак, наљутити ако кажем да ми се не иде, да ја на својој планети имам некога кога много волим и кога не желим да напустим. Помозите ми, господине Егзипери. Шта чинити у овом тренутку? Знам да му ружа и није неко друштво, али он се за њу бори као ми за своју браћу и сестре. Није њему лако.
Малог Принца знамо као великог јунака једне бајке која нема краја, једне бајке која лута укруг свемира, једне бајке коју ми, деца, носимо у нашим малим дечјим срцима. Господине Егзипери, да ли то што сам срео Малог Принца значи да сам ја посебно дете? Можда рођен за велика дела? Можда створен да волим попут малог, а тако великог принца?
Победници од 5. до 8. разреда, поезија:
Прво место:
Катарина Радовић 8ц, ОШ „Милорад Муса Бурзан“, Подгорица, ментор Марина Шестовић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Занесени пилот, метеорски сањар звјездане прашине
Антоан, лични Ружин пјесник, млијечних путева писац
Ткалац је универзума поезије тишине
Којим одважно плове Мали принц и Лисац
Праменове магле уплиће у сунчеве зраке
Пуста поља мјесечевог хлада преплави изворима топлине
Све процвјета испод његовог пера, ријечима расплине облаке
Помијерају се мале стидљиве планете под налетима те раскошне силине
Опјевати бескрајну таму и дати јој боју
Укротити вијугаво зло мудре змије што у свему дријема
Црвеном једрином дати живот и задњем кутку свемира у присоју
Дати глас животу, животињи и цвијету, да ни задња травка не остане нијема…
То сте могли само Ви, драги Антоане
И морам Вам зато открити једну стару тајну
Како ми је оно препознато срцем обасјало дане
И открило суштине и истине ону страну сјајну
Да се добротом може расцвјетати пуста голет
Да може пустињом потећи ријека снова
Да из грубе стијене може расти велики њежни свијет
Да се из празнине могу родити раскоши пространства нова
Од како знам слова Принца и Лисца сретнем често
У самоћи, полусну и пред полијетање
Трагам за орбитама свјетлости и смисла
Тражећи под сунцем своје обасјано мјесто
За цвјетање
Друго место:
Ања Којичин 8/1 , ОШ „Милан Ђ.Милићевић“, Београд
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Знаш ли ону звезду,
што сваки пут у нас гледа,
која истопи срце од леда,
и што насмеје сва лица бледа.
И баш у једној од тих,
звезда бајних,
крије се један дечко плави,
који ми се увек у сну јави.
У његовим очима све је тако јасно,
просто безопасно.
И увек се запитам,
како је његово зелено одело само смело,
да напусти мој сан,
баш кад ми је био потребан.
У њему препознајеш дете у себи,
и тај осећај ни за шта заменио не би.
Уме да загрли срце твоје,
тако да за тебе остану само најлепше боје.
И да сам бар та ружа мила,
која се под стаклено звоно скрила,
и која, сваки дан,
од Малог Принца добија прави третман.
Мали принц је великог срца дете,
које путује на многе планете,
и у његовим очима препознајеш да си,
колико год стар био,
и даље оно мало дете.
Треће место:
Илија Кочовић 7/1, ОШ „Старина Новак“, Београд, ментор Наташа Мугош
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Малог принца срећем често,
Из огледала ме гледа,
Чак и зубе када перем,
Ко ја ради све од реда.
Златни прамен док намештам,
И он се баш чешља тада,
Кад се мрштим или смејем,
Забава још већа пада.
А у снове кад залутам,
Ту у стопу он ме прати,
А време је у дружењу,
Најлепше што можеш дати.
Похвала :
Сергеј Колунџија 5/2 , ОШ „Ђуро Стругар“, Нови Београд, ментор Јелена Стаменковић
Господине Егзипери, срео сам Малог принца
Срео сам Малог принца,
ал’ ко да сам видео трогодишњег клинца.
Мали, висина му фали.
Капут му већи за три броја,
значи да није доброг кроја.
Ципеле му као нека када дођу,
али је битно да имају вођу.
Вођа се чини као да је велика ствар,
али то није ништа кад си мали цар.
Само би било мало боље да за бољу одећу има воље.
Али он неће, шта да се ради,
уместо да мења одећу он косу глади.
Он неће да прими титулу цара,
хоће тату Егзиперија још као принц да смара.
Било би супер да одрасте мало,
зато што би још једно дело настало.
Али он да одрасте неће,
шта да се ради, не зна да ће свима да досади.
Ово је упозорење да се ствари среде принче мали,
јер у библиотеци још једна прича о теби фали.
Похвала:
Јелена Кочовић 5/4, ОШ „Старина Новак“, Београд, ментор Драгана Лончеревић
ГОСПОДИНЕ ЕГЗИПЕРИ, СРЕО САМ МАЛОГ ПРИНЦА
Мали принц је добро дете,
Са планете неке пете,
Који некад сузе рони,
Док језди по васиони.
Сви би хтели да су ружа,
Којој он сву љубав пружа,
А ја да сам мудра Лија,
Чија реч ко звезда сија.
Ко молитва годинама,
Одзвања тај глас у нама.
Да кораци храбри мали,
Освајају свет у шали.
Да кад човек срцем види,
Нема чега да се стиди,
Нема кога да се боји,
Срцем цео свет обоји.